Azorska ostrva

24 0

„Velika zavera“, poverila mi je jedna gospođa već u vozu za Beograd. „Oni hoće da islamizuju Evropu, eto šta oni hoće. Nisu to nikakve izbeglice. Počinju od Srbije jer nas Srbe svi mrze. Zašto? Jer smo bolji od njih.“

„Svi oni mogu držat pušku“, primetio je čovek u autobusu za Zagreb. „Vidio sam ih na televiziji. Treba ih poslat nazad, nek se bore.“ „Bore za šta?“ Pogledao me je ispod oka i pitao odakle sam i kuda idem. Izgledao je umorno i kao da mu je svega dosta. Rekao sam da sam iz Novog Sada a idem u Portugal.

„Bilo mi je potrebno bar pedeset godina mog života“, rekao mi je jedan stari Englez u Lisabonu, „da shvatim kako svetom upravljaju nesposobna, sebična kopilad.“ Sedeo je u bašti kafića i čekao kćer, plesačicu na prekookeanskom brodu koji je upravo uplovio u luku. „Znaš, tada je to bilo mnogo manje očigledno.“

„Upropastiće nas“, prognozirao je čiča na ostrvu Sao Migel, usred Atlantika. „Ne znam jesi čitao novine, sad svako mora da primi određen broj. Tako da će doći i kod nas. Četrdeset ljudi. Kako nije mnogo? I jedan je previše. Znaš zašto dolaze? Da pljačkaju i ubijaju. Da siluju. Oni tamo ništa nisu sagradili, tamo u Siriji, nikad ništa nisu sagradili. Molim? Nisam bio ali znam.“

„Kako pametan čovek kao ti može verovati u opšte dobro?“, pitao me je jedan pripiti fizičar u kafani, ponovo u Lisabonu. „Pogledaš svet oko sebe i jasno ti je kuda sve to ide.“ Delovao je depresivno. Bilo je blizu jutra. Ja sam mislio o tome kako za par sati moram na aerodrom i kako opet neću spavati. Pitao me je jesam gledao Fejnmanova predavanja. Predložio sam mu film The Quest for Tannu Tuva. Zapisao je u mobilni.

„Bio sam u Siriji sedamdesetih“, rekao mi je čovek u večernjem busu iz Zagreba. „I da ti kažem, boljih ljudi u životu nisam sreo. Mogu sad da mi pričaju šta oće ali ja sam bio tamo. Ne interesuje me šta misle oni koji nisu bili tamo.“

U tri posle ponoći sam stigao u Beograd. Autobuska je bila puna izbeglica. Seo sam, obgrlio kolena i pokušao da odspavam. Pored su prolazili neki mladići. „Vidi ove arapske cigane“, rekli su. „Pu, jebo vam ja mater cigansku.“

U busu za Novi Sad sam konačno zaspao. Bilo je jutro. Ako mi je šta i rečeno, nisam čuo.

Related Post

Bakhtiyari – nomadi Irana

Posted by - 15. Avgusta 2018. 0
U južnom dijelu Irana, u oblasti Chaharmahal i Bakhtiyari (perzijski: Ostān-e Chahār-Mahāl-o Bakhtiyārī), živi jedna vrlo posebna i malo znana…