Od Meksika do Misule

23 0

Avion iz Meksiko Sitija poletao je rano ujutru. Ušao sam u aerodromsku zgradu svestan da ću najverovatnije zakasniti na let za Los Anđeles. Bio sam gotovo bez para i potpuno sam.

To je bila cena ludog provoda sa društvom sa Balkana, našeg epskog putovanja po Meksiku, kako smo govorili u šali. Sa još dva momka i nekoliko devojaka, našli smo se u Kankunu oko tri nedelje ranije. Od tada smo prošli desetine različitih mesta i hiljade killometara, od kolonijalnih gradića do piramida u džungli, spavajući po autobusima i hostelima. Bio je to zimski rasput 2008. na 2009-u, vreme za nezaborav. Ali raspusti ne traju večno. Morao sam da ostavim prijatelje nešto ranije i stignem do Meksiko Sitija, da uhvatim avion za povratak u SAD.

Naravno, na takvom putu nemoguće je štedeti. Kada sam na rastanku sa društvom kupio kartu do prestonice Meksika, i desetak sati kasnije prilično uspaničen platio taksi do aerodroma, shvatio sam da ću nazad u Montanu stići skoro bez prebijene pare. Takođe sam znao da mi je ovaj let jedina šansa da dođem do svog studentskog grada u Misuli, jer nema ni govora da platim drugu kartu.

U Meksiku je u to doba bio na vrhuncu sukob sa narko-mafijom, gotovo poput tihog građanskog rata, tako da je policija opsedala sva važnija turistička mesta. To je bilo odlično za bezbednost turista, ali velika gnjavaža za užurbanog putnika. Samo da bih ušao u autobus morao sam da prođem kroz detektor metala, budem pretresen i snimljen kamerom. Ali daleko važniji problem bile su policijske kontrole prtljaga na putu za Meksiko Siti. Malo zbog njih, malo zbog saobraćajnih gužvi na prilazima tom gradu od dvadeset miliona ljudi, autobus je stigao oko tri sata kasnije nego što je pisalo u redu vožnje.

Nije ni čudo što sam skoro protčao kroz aerodromsko obezbeđenje, do dela za čekiranje. Dama na šalteru dala mi je kartu i savetovala da ne prestajem sa trčanjem sve do terminala, a da će ona pozvati radnike u tom delu aerodroma i zamoliti ih da odugovlače. Poslušao sam je.

Na terminalu su još uvek poslovali nasmešeni Meksikanci, upravo završavajući sa putnicima za LA. Čekao se samo nekakav izgubljeni Srbin. Zadihano sam ih pozdravio i pružio pasoš, i posle klimanja glavom krenuo dalje – jedno dvadeset metara, kad sam shvatio da pasoš više nemam. Poklonio sam ga cariniku. Hop – curik! Opet osmeh,  i pruženi pasoš – čovek je imao razumevanja za rasejane belce.

Iznad Meksičkog zaliva, na putu za LAX, razmišljao sam šta dalje. Let iz Los Anđelesa nije išao direktno do mog grada, Misule, već do drugog grada u Montani, Bozmana. Karta do Bozmana jeftinija je za 200 dolara, ali zaboravio sam na jednu sitnicu – Montana je ogromna.Ta savezna država SAD-a ima površinu preko četiri puta veću od Srbije. Ustvari, kada bi se Montana spljoštila, kada bi se nekako izravnali svi planinski vrhovi, mogla bi da poklopi celu Evropu.

U Los Anđelesu sam kupio užinu i otkrio da imam još manje od devedeset dolara na kreditnoj kartici. Dok sam opet sedeo u avionu a čikica na sedištu do moga me ispitivao o tome odakle sam i kako je u toj Srbiji, tešio sam se da će novca biti dovoljno za autobusku kartu i da ću, ako jedem dva puta dnevno, uspeti da preživim deset dana do otvaranja studentske menze. Samo da mi ne naplate korišćenje sobe pre zvaničnog otvaranja, i samo da su uključili grejanje, jer je ovde oko pedeset stepeni hladnije nego u Meksiku, i….

Međutim, kad sam sleteo u Bozman otkrio sam da je autobuska stanica na suprotnoj strani grada i da taksi do nje košta oko trideset dolara. Što se tiče karte do Misule, rekao je mladi taksi-operater, ne znam, odavno nisam išao, ali bi trebalo da je negde oko šezdeset. Ups! Samo za taksi i autobusku kartu morao sam da platim više nego što sam imao. A posle bih verovatno morao da jedem sneg.

Nema šanse. Video sam dvoje mladih, ispod dvadeset godina, kako se ljube na ulazu. Ona je došla mojim avionom, a dečko je planirao da je vodi na skijanje. Odlično. Prišao sam i zamolio da me povezu do grada. Momak je pristao, a ja sam čestitao sebi na ušteđenim parama. Zamolio sam ga da me ostavi kod autobuske, on se složio, ali napomenuvši da nije siguran gde je to. U Americi se vozačka dozvola dobija sa šesnaest godina, i većina klinaca vozi punom parom, autobusi ih ne interesuju. Pa onda može u centru grada – pitam ja. Ne, ne, setio se. Valjda.

Pozdravio sam se sa dečkom i devojkom kod nečega što je ličilo na čekaonicu. Pored nje je bio prilaz za autobuse. Automobil je prozujao vraćajući se na autoput dok sam ulazio u zgradu. Bilo je toplo i osvetljeno ali nigde nije bilo šaltera niti bilo koga osim mene. Izašao sam napolje i krenuo da tražim putnike. Nije ih bilo. Bilo je samo automobila i kamiona. Postepeno shvatam da je ovo stanica za kamiondžije, a ne za autobuse. Dečko je, verujem iz najbolje namere, pogrešio.

I šta sad? Pametno sam rešio da uštedim na taksiju, i završio još dalje od mesta na koje je trebalo da stignem. Već počinje da pada mrak. A ja sam i dalje bez para i sa vrlo malo hrane. Imam samo komad hleba koji su mi verovatno još policajci u Meksiku polomili kad su mi preturali po torbi. Hteli ljudi da vide da li prenosim drogu.

Pa ništa. Za taksi više nema šanse, čak i da znam broj, baterija u mobilnom mi se ispraznila. Ako treba, prenoćiću ovde i sutra zapucati peške do autobuske. Pod uslovom da mi neko kaže gde je, i da se dotad ne smrznem. Ili će neko od vozača koji voze do Misule stati ovde. Pokušaću da stopiram.

Međutim, treba imati nešto na umu. Bio sam potpuno sam, neuredan, neobrijan, posle tri nedelje bančenja u Meksiku, sa ogromnim rancem na leđima. I sa stranim naglaskom. Mogao sam da budem prototip negativca za horor film. Stopiranje je sumnjiva rabota svuda u svetu, a naročito u tihoj i mirnoj Montani.

Pitao sam nekoliko ljudi koji su ušli da se ugreju i osveže kuda idu i da li bi mogli da me povezu. Većina je kratko rekla da ne ide u mom pravcu. Ušao je i čovek koji je odgovoran za to malo odmaralište. Posao mu je da ga obilazi na nekoliko sati. Rekao mi je da je autobuska stanica oko sedam kilometara odavde i da je zabranjeno spavati u odmaralištu, i da će morati da me izbaci ako me nađe kako spavam. Odlično.

Rešio sam da moram da pređem u napad. Kroz stakleni zid sam video kako se zaustavlja kamion i čovek u njemu. Izašao sam i prišao vratima.

– Izvinite, idete li za Misulu? – Bradato lice sa naočarima me gleda malo začuđeno.
– Idem – kaže on. – A zašto?
– Voleo bih da me povezete, ako može.
– Hmm. Ja obično ne primam putnike.

Nije mi ostalo ništa osim da palim iz svih oružja.

– Verujte mi, nisam kriminalac, niti skitnica, niti bilo šta slično. Odličan sam student, i pristojna osoba. Samo sam dečak koji se izgubio u stranoj zemlji.

Opet malo začuđen pogled.

– Znaš šta? Ja sad moram da spavam nekoliko sati. ’Ajd me pitaj kad se probudim.

Verovatno je to najlakši način da me otkači, razmišljao sam dok sam se vraćao u prostoriju. Snuždio sam pored grejalice razmišljajući kako mi ponestaje opcija. Okrenut ka staklenom zidu zurio sam u kamion. Posle nekog vremena napolju se zaustavio automobil i ušao jedan stariji čovek. Rešio sam da pitam i njega:

– Idete li za Misulu?
– Ne, mladiću. Zapravo, idem u suprotnom pravcu. Zašto pitate?

I njemu sam ispričao svoju priču, jer nisam ni imao šta drugo da radim. Slušao me je pažljivo i rekao:

– I tako, sada čekaš da te čovek u onom kamionu poveze?
– Ako hoće – rekao sam – Možda će se probuditi, upaliti kamion i krenuti bez mene.
– Dobro, nadam se da se neće probuditi još sat vremena. Vratiću se.

I tako sam nastavio da čekam. Posle sat vremena primetio sam da se vozač kamiona mrda i verovatno sprema za polazak. Krenuo sam napolje. Ispred ulaza je u tom trenutku stao onaj isti automobil, i onaj čika je izašao. U ruci mu je bila kesa sa jabukom, velikim sendvičem i dva ’sokića’ u tetrapaku.

 – Izvoli, momak. Žao mi je što nisam mogao više da ti pomognem.

Zahvalio sam i požurio ka kamionu. Vozač me je odmerio još jednom i pustio unutra. Zatvorio sam vrata i krenuo ka Misuli.

Kada sam pet sati kasnije zahvalio vozaču po stoti put, i sišao iz kamiona pravo na travnjak mog studentskog grada, imao sam osećaj kao da sam pred vratima svoje sobe u Nišu.

Pozdravio sam se sa čovekom i krenuo po mesečini preko tihog ’campusa’ ka spavaoni, zahvaljujući usput Bogu i svim dobrim ljudima, bilo gde na svetu. Oni još uvek postoje. A postoji i putnička sreća.

A još uvek je postojalo i mojih devedeset dolara.

Istanbule, stižem!

                Nisam mogao ni da pretpostavim u koji kutak sveta će me nova firma poslati na moj prvi zadatak, dok se šef nije pojavio jedan dan i rekao: „Spremaj se, za 5 dana putuješ u Tursku!“. Moja prva reakcija je bila da proverim gde ću to tačno obitavati naredna 2-3 meseca. Gugl Mape su me obradovale, ni manje ni više nego skoro Istanbul, azijski deo, grad Gebze, na Mramornom moru! Već sam se video kako se posle napornog fabričkog dana brčkam u moru, istražujem ogromni Istanbul i skupljam materijal za jedan lep putopis. Od ove tri stvari, na kraju se ispostavilo da će samo biti materijala za putopisanje, ali ne kakvog sam ja zamišljao.

                Dakle, očekivao me posao u fabrici čelika. Trebalo je osposobiti jednu veliku mašinu za izvlačenje čeličnih greda J Za to vreme, živeću u hotelu sa ostalim članovima ekipe, voziće nas na posao i s posla i ni o čemu neću morati da brinem, sem o poslu. Hm…

                Još iz aviona sam počeo da uviđam grandioznost Istanbula. Aerodrom Ataturk, vožnja kroz grad, svetla, blještavilo, nove zgrade, zagušene trake autoputa, deca koja prodaju banane i đevrek na putu, Bosfor i tabla – dobrodošli u Aziju! Tek ujutru sam polako počeo da shvatam kako je hotel, u kom ću živeti narednih par meseci, na nimalo povoljnoj lokaciji, u čudnoj urbanističkoj tvorevini zvanoj Bajramolu, koja je valjda tako i birana da okolina ne nudi ništa što bi previše odvlačilo pažnju od posla.

                Hotel – pos'o

                Već posle nekoliko dana, svakodnevica mi se ustalila. Ujutru na posao, nazad u hotel oko 7-8 uveče, kupanje, večera, sat-dva TV-a ili interneta ako mreža ne zataji i na spavanje. Nakon malo osmatranja okoline i raspitivanja, shvatio sam da ne da nisam blizu Istanbula, nego da nisam čak ni blizu Gebzea niti neke druge urbanizovanije sredine. Iako je hotel blizu malog poluostrva koje je puno vikendica i letnjikovaca, u februaru i martu je to sve prazno. Moru se jedino može prići na plaži, ali je ona ograđena i zatvara se uveliko pre nego što ja završim s poslom. Ostatak obale je u vlasništvu srećnika koji su sagradili kuću uz more i imaju sopstveni komad obale. S obzirom na ograničen opseg raspoloživih aktivnosti, jedna od glavnih zanimacija mi je bio odlazak do prodavnice, najčešće po zalihe pomorandži i pistaća. Iz nekog razloga sve ulice su bile polurazrovane i najčešće bez trotoara, što je značilo oblake prašine pri prolasku svakog auta ili blato kad je kiša ili sneg. Nisam znao da u Turskoj u martu može padati sneg.  Ulice su uveče bile puste i mračne, ponekad ne bih sreo nijedno ljudsko biće usput, ali se tu i tamo pojavljivao po koji, ne baš prijateljski raspoložen pas. Osim nekoliko otvorenih prodavnica, jedne kafane sa kurvama i naravno džamije, ništa nije remetilo dosadan niz praznih kuća i zgrada i zatvorenih lokala.

Monotoniju slobodnovremenih aktivnosti puste turske provincije nadomak Istanbula pokušao sam da razbijem na više načina, ali delimično sam morao i da joj se predam. Do evropske strane Istanbula trebalo mi je oko 2 sata i 3 različita prevozna sredstva – autobus, voz i trajekt. A do Gebzea (a navodno sam u Gebzeu) čitav sat lokalnim gradskim prevozom koji je otprilike imao stanicu na svakih 50m i išao najdužom mogućom rutom obilazeći sva naselja u kraju. Jasno da, završavajući posao u 8, nije bilo šanse da bilo gde kidnem iz „živahnog“ Bajramolua. Nakon što smo počeli da radimo i nedeljom, malopre pomenuti odlazak do prodavnice po velike sočne turske pomorandže ili na stoni tenis u hotelu postali su mi manje-više događaji dana.

Čelična jutra

Plamene zore bude me iz sna
Fabrička jutra, dim iz dimnjaka
Pesma se ori, mladi radnici
Čelična jutra, hitam fabrici… ♫

Neko se jedno jutro setio ove pesme i svi smo se složili da savršeno pristaje tenutku i da bi nam to mogla postati nekakva interna himna. Dolazak u fabriku čelika svako jutro definitivno ne bi dospeo na neku listu top doživljaja za ne propustiti, ali može predstavljati jedinstveno iskustvo. Pod punom opremom, kacigom sa ušnim štitnicima i maskom za nos i usta započinjao sam svoj radni dan. Čeličana je sredina koja najviše stimuliše čula sluha, mirisa i vida. Čim se zakorači u fabričku halu, može se primetiti neizmerna količina prašine. Po njoj se gazi, ona se taloži po opremi, mašinama, rukohvatima, nosu, ušima, džepovima. Uglavnom je svetlo siva, ali nekad zna da bude tamnija, crna, crvenkasta ili smeđa. Po mnogim mestima je toliko nataložena da liči na dobro utabanu zemlju. Kako hala ima i po 3-4 sprata, radnici takođe vole da je počiste sa gornjih spratova tako što je oduvaju kompresovanim vazduhom, što zna da doprinese čitavom ambijentu ako tuda prolazite ili još gore, negde ispod. Glavni saveznik prašine u činjenju čeličane neponovljivim mestom je peć za topljenje čelika. Na svakih 20ak minuta, peć proizvodi nesnosnu grmljavinu koja skoro da onemogućava međuljudsku komunikaciju i koja para uši čak i kad se nose štitnici. Ta neverovatna buka traje nekoliko minuta, dok se ogromne grafitne elektrode spuštaju u kazan sa čeličnim otpadom koji se dalje pretapa. Ponekad izgleda da proces malo zakaže pa recimo veći deo dima ostane u hali stvarajući sloj kumulusa uz krov sa unutrašnje strane. Ili prisustvujemo gorenju čeličnih ostataka van kazana. Iako su zidovi kontrolne zgrade u hali prilično debeli, u tim trenucima ipak razmišljam o najkraćoj putanji za bežaniju u slučaju da plamen eskalira. Posle svega viđenog, shvatio sam da ovde baš i ne haju mnogo za bezbednost na radu. Uprkos torturi čula sluha tokom ulaska elektroda u peć, ovaj čin predstavlja vrlo atraktivnu predstavu za oči. Vatromet varnica, kuljajući plamen i blještavilo u žutim, narandžastim i crvenim tonovima zaista su bili spektakl.

                Sam posao je uglavnom bio dinamičan. Malo računara, parametara, konfigurisanja opreme, merenja napona, struje, brzine, zavrtanja, odvrtanja, nerviranja, praćenja rada različitih delova mašine, koja se otpilike prostire na 3 sprata. Često je bilo neophodno sići do razvodnih ormana, otrčati do motornih zaštitnih kutija ako neki valjak zastane pa se ponovo popeti do kontrolne sobe i videti da li i softver ima nešto pametno da kaže.

U trenucima dok sve savršeno funkcioniče, a kad više nisam mogao da sedim na netu, koristio sam priliku da obilazim halu i druge pogone i da se iščuđavam grandioznosti mašina. Čovek uzima mnogo stvari zdravo za gotovo pa mi je uvek zanimljivo koliko u stvari može biti kompleksan proces proizvodnje nečega što deluje tako banalno, poput čelične šine ili sajle koja dalje tek treba da posluži svojoj svrsi, tj. našoj ugodnosti.

Vreme za ručak je uvek bio radostan trenutak. Oko pola jedan, cela ekipa bi se uputila u fabričku menzu. Mogu slobodno da kažem da je ručak u menzi meni više prijao nego hotelska večera. Meni je uvek bio pravi turski: krem čorba (paradajz, sočivo, leblebije ili nešto drugo), pirinač ili bulgur (vrsta žitarice slična pšenici koja je nestala sa naših prostora ali je u Turskoj veoma raširena; obavezno probati!), neka mesna ili povrtna papazjanija, neizbežni jogurt, ponekad burek i obavezan desert – baklava, kadaif, nekakvi mlečni kremovi, pudinzi ili voće. U svakom slučaju, obrok na nivou.

Related Post

Stazama bliskog orijenta

Posted by - 4. Oktobra 2018. 0
Mostar je smješten na obalama rijeke Neretve te je kulturno i gospodarsko središte Hercegovine. Također, to je i najveći hercegovački…

Bazar u javnom prevozu

Posted by - 15. Avgusta 2018. 0
Teheran je metropola. U njega se bez problema može smestiti više od pola Jugoslavije, dve Srbije, sedam Beograda, 14 miliona…