Vlaška planina: šesto noćno!

20 0

Polazak iz Zaječara planiran je za 13h. Saša i Moca dolaze po mene i smeštaju me na zadnje sedište golfa, među rančevima, šatorima, balonima za vodu, rezervnim cipelama, dušecima, kesama i kesicama. Kažu da mora tako, jer to sve nosi svaki iskusan kamper.

Od Knjaževca put vodi u planinu preko serpentina. Ovo je jedan od davno zaboravljenih pravaca kojim se kreću samo oni što moraju ili oni što vole da uživaju u lepoti krajolika (mi spadamo u obe grupe). Nigde nikog, samo mi. Golf skakuće preko rupa po vijugavom putu, a mi se klatimo levo-desno uz pesmu “tresla se zemlja celi dan… čudna šuma je to”. Saša vozi i povremeno baci pogled na retrovizor (špijunira me, ne smem da kradem krem bananice iz kese).

mapa

Kod vodopada Bigar, bilzu Kalne, pravimo pauzu. Moca i Saša se veru uz stene i slikaju, ja lovim bube iz radoznalosti, čisto da vidim koje su. Zatim zajedno užinamo i nastavljamo put.

U Pirotu kupimo Kiku. Moca prelazi pozadi, a Kika seda napred i drži svoj ogroman ranac u krilu jer ga nema kud.

Na odredište stižemo prvi. U stvari, mesto okupljanja određujemo mi.

Kamp, Vlaška planina

Bjuti: 

„Gledaj kud voziš, budalo!“, čulo se kako ekipa iz kola govori uglas kada sam u toku vožnje izvadio aparat da snimim klip, kao šlagvort za budući video. Kao u nekoj komediji, ili trileru – kako se uzme – ispred nas neobezbeđen pružni prelaz i na njemu voz koji prolazi. Iako beše petak 13, najgora stvar koja nam se desila tog dana je što se nismo napili k'o što umemo kada dođemo dan ranije.

U kolima ljudi taman koliko treba. Četvoro do Pirota i od pirota Mile, sa rancem koji je sličnih gabarita kao on. Iz tačke A do tačke B krenulo je nas četvoro: Jelena (koja ima zanimljiv nadimak za koji mi je zabranjeno da ga javno pominjem), Mo (organima gonjenja poznatija kao Radmila), Čivitli (koji se lažno predstavlja kao Marko) i moja malenkost. Vožnja beše udobna u gradskom automobilu japanske proizvodnje.

Pokupivši Mileta, nastavljamo prema Sukovu, skrećemo do Poganova i stajemo kod manastira da napunimo vodu. Ispred manastira se i presvlačimo iz šarengaća u pantalone. U kanjonu smo reke Jerme, ume biti ‘ladno. Koji kilometar dalje, sa strane parkirana kola i ekipa iz Zaječara u sastavu Marijane, Saše i Moce + Kike. Ruke šire, u lica se ljube, za planinarsko pitaju se zdravlje. Iskreno se uvek oduševim kada vidim dotičnu gospodu, ulivaju poverenje, dobri su drugari i siguran sam da uz njih neću ostati gladan, žedan ili mokar.

seoska kuća

Saša reče da se prošetao po okolini i da drugo mesto za kamp nije našao, jer su sve ostale livade privatni posedi. Prelazimo preko limenog mosta i zabadamo prvu kampersku brazdu. Kako smo postavili šatore shvatamo da je mesto za kamp fenomenalno. Pogled, huk reke i obližnje litice postavljaju logična pitanja: „Šta ćeš, koji moj, u gradu? Što sediš za tim kompjuterom? Koji je smisao života? Otkud talas ‘revolucija’ u arapskom svetu odjednom?“

Ne lezi vraže (u nekim kulturama poznat i kao šejtan) zapalismo vatru, dovatismo se rakije, spržismo kobaje na roštilju i osetismo blaženstvo. Odjednom su mi bili jasni odgovori na sva postavljena pitanja, osim onog za arapske revolucije, al’ to je sada irelevantno.

Šćućurismo se oko vatre, a ona k'o za inat pucketa i daje opštoj sceni dozu romantike. Pogled nagore – nebo puno zvezda i mesec velične dugmeta na popovoj mantiji. Verovatno je nebo bilo i lepše, ali imam astigmatizam.

Jes’ da je zaladelo, al ne može se reći da je hladno. Ležemo u šatore očekujući sutrašnji ostatak ekipe da će nas probuditi dranjem i urlanjem. Međutim, u po noći osetih ladnoću na faci. Iako imam dobru vreću u formi mumije, u mraku legoh u nju natraške, tj. onaj deo sa kapuljačom beše ispred mene. Prevrćući se tako u snu u nadi da ću zavući glavu dublje tj. pokriti je kapuljačnom, čuh žagor i shvatih da je ekipa stigla. „Mrš iz šatora“, rekoh sebi, „Spavanje je za slabiće“, reče Delboj u jednoj epizodi Mućki.

pirot

Miodrag:

Beše to moja treća avantura sa veselom družinom. Nisam ni sumnjao da će nam biti zabavno kao i obično. Ipak, za razliku od prošle godine, imali smo više sreće, na Goliji je lila kiša nemilosrdno, a Vlaška planina nas je dočekala suncem okupana. Setio sam se kako mi je bilo lepo na Rtnju. Počelo je sa ludovanjem u vozu, gde su pojedinci doživljavali svoje lucidne momente, dok su se drugi grohotom smejali nekolicini kojoj nije manjkalo inspiracije.

voz za jug

U kampu nas je dočekao hladan tuš, nigde Sunca, stene sa svih strana, hladnoća seče. Razvukao sam šator, a onda brže bolje pobegao u visine, tražeći toplije krajeve. I našao sam, posle upornog uspinjanja, legao na livadu i zaspao kao beba ušuškan u sunčevoj kolevci… Kao da sam spavao čitavu večnost.

Vlada Kuvar:

Železnička stanica Beograd, noć, mrak i par nas u kafani. Zagrevanje i jako indiskretno osmatranje ko može biti naš. Iz pravca buske stanice dolaze, rančevima i šatorima naoružani, nasmejani. Iz aviona se vidi – članovi Kluba putnika Srbije. Ipak ih presrećemo, da budemo sigurni…

Brza kupovina grupne karte, kakvo takvo pakovanje stvari u kupee, i polazak. Kao što to obično biva polovina nas je u hodnicima, svakih par minuta se čuje: „Daj bre tu rakiju, moja je na dnu ranca!“ Mislim se, pa ko još pakuje najbitnije na dno ranca? Kao i uvek, putovanje vozom je jako brzo prošlo, čak smo stigli u Pirot sa minimalnim zakašnjenjem. Šta da radimo u 5 ujutru u Pirotu? Na naše iznenađenje, većina prodavnica je otvorena, te pazarimo potrepštine za dva dana klope i pića.

Autobusom stižemo do mesta za kamp, koje je neverovatno, u kanjonu, nekoliko metara od reke Jerme, sa predivnim pogledom na stene i planine. Jedan od članova prethodnice, koja je stigla juče, nas je dočekao kao pravi domaćin – kafa, rakijica, nedostaje ratluk za kompletan merak al´ avaj, oprošteno je.

kanjon Jerme

Chivitli:

Ponoć. Polovina već uveliko spava i odmara pred uspon, dok druga polovina ne odustaje u nameri da isprazni sadržaje svih plastičnih i staklenih flaša. Jedan deo uporan je u nameri da slisti i preostale kobasice. Vatra se pojačava jer je neko ubacio višak drva, te odmičem dva koraka ulevo, da ne ostanem bez kose.

– Znaš šta, chivitli – maše Lazar flašom – a da mi lepo proglasimo uspon sad? Valjda se i mi nešto pitamo, majku mu.
– Uraaa, možeeeee – jednoglasno se čuje ekipa koja je opkolila preostalu flašu domaćeg belog vina.
– J j ja samo… ovaj, moj šator, zev, n n nisam tu – ispadam partibrejker i bežim u šator, da dremnem makar sat vremena, do dogovorenog polaska u jedan.

logorska vatra

Dremnem đavola. Kako da dremnem kad je napolju ledeno, a ja zaboravio vreću. Od svih stvari. U redu što sam zaboravio lampu, bez lampe se na noćni uspon može. Ali kako spavati bez vreće, kako? Čarape preko čarapa. Zatim pantalone u čarape. A onda duks u pantalone. Kapa na glavu, noge uz telo, zgrčiti se. Pokriti se Bjutijevim lažnim ćebetom, a zatim se svejedno smrznuti.

– Uraa zgrmf neee meni meni vino kruška – dopiru nerazgovetni glasovi iz pravca vatre. S druge strane čuje se duboko „hrrrrk“. Zatim i kiša. Kiša! O ne, nije moguće… Jasno čujem zvuk kiše. Pogled uvis unutar šatora po mrklom mraku mi ne otkriva ništa. Pipam rukom iznad, zatim i pored. Suvo. Ali čuje se kiša. Odron, Marko, odron… pokušavam da se setim da li sam ikad uspeo da dremnem pred noćni uspon?

– Buđenjeeeeeeeeeee – dopire dreka. Ni ne završavam započetu misao…

kanjon Jerme, noću

Bjuti:

Vreme je nekako brzo prošlo, pade mrak i opet isti mesec od juče koji je ‘volki (širim ruke i pokazujem, al’ vi to ne vidite). Kika vadi mapu topografsku i pokazuje kako i kuda ćemo ići, svi kao pamte, al’ niko i dalje nema pojma. Opet vatra, rakija, vino… Gomila oko plamena, svi su se dovoljno nadimili da se neće ukvariti do zime.

„Ajmo! Buđenje! Ustaj!“, i slični sinonimi za rušenje sna – ore se kampom, a ja skačem na noge lagane (mada herkulovski izvajane). Podučen sličnim iskustvim, odma mećem kafu i dok voda nije uvrila umivam se u Jermi.

Miodrag:

Noć, jedan ujutru. Neko u komšiluku govori o jednom od najneprijatnijih ustajanja u životu. Spremam se na brzinu. Skida se zastava i organizuje grupa za noćno osvajanje. Neki ostaju u kampu, ali retki. Entuzijazam raste, ljudi su oduševljeni, lepo je krenulo. Stiže vest da je neko zaostao, čekamo… Čekamo na najlepšem mestu, proplanku sa kog se sve vidi. Ćućorimo i izmotavamo se. Nastavljamo, ali ne stižemo daleko. Počinje borba, svaki metar se osvaja teškom mukom, sve je manje slobodnih prolaza. Nećemo stići pre Sunca…

Jelena:

Veni, vidi, vici, na ivici

Sigurno može i tuda, reče veliki vrač!
Ako lažeš sebe ne lažeš i nas.
Upornost je biljka čudnovata u kampu porasla
Vinom smo je zalivali da nam ne bi zgasla.

Od izvora dva putića, mi krenusmo nekim.
S podnožja ti se vrh nikad ne čini dalekim.
Do zvezda preko trnja, ko rano rani,
Novu stazu utabava da vrhove zgrabi.

Mo, Mu, Bu, Či, La, Sa, Ki, Je, Bo, Ma…
Putem kojim se ređe ide u svrhu dobrog putopisa.
Stomaklije su stesale struk
Život je reka bistra.

Sve što je lepo ima srećan kraj,
Mali korak za nas, veliki za klub.
Što lepo kaže moja mama,
pamet u glavu sledeći put.

Franzee:

Noć. Jedan ujutru. Čuje se samo huk hladne reke koja cepa klisuru. I žagor umornih glasova. Blagi šum euforije. U početku je i bilo puteva. Ispostavilo se da ih ima previše za naš ukus. Jedan od njih nas je doveo pored usamljene kućice u planini čiji su meštani spavali dubokim snom, ili, ako su bili budni verovatno su bili ubeđeni da imaju užasan košmar. “Milunka, jel ovo četa Bugara udarila u po noći!?” – pitao se nesrećni seljanin. Nismo se puno zadržavali pored kućice, niti smo se vratili da potražimo drugi put. Ne. Prošli smo pored imanja i uputili se kroz šljivike i livade, jedva vidljive pod svetlošću lampi i meseca. Prema gore, naravno. Uspeli smo se na proplanak i sačekali sa se rasuta četa sakupi, za to vreme neprestano arlaučući na mesec sa težnjom da skinemo sa sebe čini ozloglašene Crne babe koja vreba u tim ukletim planinama. Odjek se daleko pružao, i mi nastavismo dalje.

Pratio sam prethodnicu neumorno. Bez lampe. Samo sa barjakom u rukama. Hladan vazduh je hladio znoj ispod odeće. Planina je još delovala previše daleko. Previše gore. I previše levo.

vlaška planina, noćni uspon

A onda su počele muke. Šljivici i livade delovale su kao Diznilend naspram zida od šiblja, stabala i trnja ispred nas. Razum većine bi predložio da se vratimo i potražimo drugi put. Ili bilo kakav PUT. Ali razum je ostao u kampu. Šiblje, trnje i granje su sve čega se sećam narednih par sati. Ogrebotine po licu i rukama. Izgrebana zastava koju je bilo sve teže nositi. Vidljivost nešto više od metra. Prohodnost manje od toga. Ispred nas crte planine postale su sve uočljivije jer je nebo postajalo sve svetlije. Sviće!! Sviće a vrh ni blizu. Entuzijazam jenjava. Nervoza i umor sklopili savezništvo. Polako, šiblje, granje i trnje bili su zamenjenim retkim trulim stablima i kamenjem. Izdajničkim kamenjem koje se obrušavalo na naše redove sa prvim dodirom.

Saša:

Kako se približavalo vreme za polazak, buka i gužva oko vatre su se sve više smanjivali. Učestali su zvuci pucketanja drveta i sve čestijih odrona sa druge strane reke, na samo par desetina metara, pružajući nesvakidašnji užitak zajedno sa žuborom u ne tako toploj noći.

Sledi buđenje i polazak. Sticajem okolnosti, Marijana ja smo morali da idemo na začelju kolone. Dobar deo zasluge za to su imale kobasice koje su verovatno veći deo dana preležale na suncu, i naravno odlično domaće vino sa kojim smo malkice prenaglili, mi i još neki te večeri, uz odličnu priču i neka nova saznanja. Sa začelja kolone, posle prolaska kroz šumu zemljanim putem, izlazimo na veoma strmu livadu prekrivenu travom, ne visokom ali veoma klizavom. Primetili smo da se čelo kolone zaustavilo. Svetiljke su se grupisale samo na jednom mestu. Čuju se povici sa vrha strme livade koja se graniči sa prelepim zvezdanim nebom. Povici su bili upućni delu ekipe koji je ostao da sačeka nekoga kome je fotoaparat bio veoma bitan.

Povici su tonuli u beskrajnu dolinu, a odgovora nigde. Znao sam da je jedino rešenje za pronalazak zagubljenog dela ekipe da se neko vrati po njih. Kako meni lutanje po šumi po mrklom mraku nije nimalo nepoznato, a videvši da u ostalom delu ekipe nema odlučnih, rekoh Marijani: „Odoh ja po njih, ovako nas nikada neće naći“.

Strma i klizava livada je tek tada došla do izražaja. Pređeni put povratka se sve više povećavao, a odgovore na povike nisam dobijao. U jednom trenutku sam se malo zabrinuo, trudeći se da zapamtim okolno drveće kako bih kasnije našao put nazad. Pole dužeg vremena dobio sam odgovor. Da, to je bio deo ekipe po koji sam se vratio. Na njihovim licima se nije mogao videti osmeh kao na mom. Stigavši do ostalih, nastavili smo put kroz gustu borovu šumu bezbrižno, misleći da smo najgori deo puta prošli.

vlaška planina, noćni uspon

Lazar:

Posle mnogo tabananja, špartanja napred-nazad duž kolone koja se po mračnoj bodljikavoj šumi otegla k'o gladna godina, urlanja na one napred da uspore i na one nazad da požure, uprkos svim naporima i najboljoj volji da stignemo negde, svejedno gde, opet stojimo u mestu. “Nema više puta”, kaže neko.

Žurim kroz šumu ne bih li pronašao kuda može da se prođe, dok ostali čekaju u strmo nagnutom šumarku. Sa mnom je Franzee, koji, iz nekog razloga, nije poneo baterijsku lampu na noćno planinarenje, i zaostaje negde iza. Moja je skoro potrošena. Shvatam da više ne čujem ostale, da stojim sam u gustoj mračnoj šumi, u planini, i ježim se.

Opet se guramo sa žbunjem, vidimo da ne može dalje, vraćamo se, udaramo drugim pravcem, opet ne može. I odjednom se, sred tog gustiša, pred nama otvara šumski prolaz, mračan hodnik u bilju, potpuno neobjašnjivog porekla i nejasne namene. Radosno trčim nazad da javim ostalima, podižem ih na noge, pokrećem… I shvatam da sam zaboravio gde je bio prolaz. Kolona opet staje.

Trčim napred, vraćam se, opet trčim, klizim, padam, neka ruka me podiže. Da li je neko video dvostruku bukvu, urlam, i svi me čudno gledaju i vrte prstom pored slepoočnice. Prolaz je išao pored čudnog drveta, dva debela bledunjava stabla spojena u jedno. Malopre sam tuda prošao. Šuma se igra sa nama, prostire pod nogama izmišljene puteve, da bi ih odmah potom smotala kao ćilim, ćušnula negde i napravila se luda.

Iz mraka ponovo izranja dvostruka bukva, i kolona kreće dalje.

Posle nekog vremena, gustiš je toliko gust da se kroz njega više ne može hodati. Lomim grane koje mogu, ostale savijem i zadenem sa strane. Kakav izlazak Sunca, mislim se, pa mi nećemo izaći odavde do sledećeg utorka. U daljini, pri vrhu šume, kroz krošnje nazirem divovske kamene litice, i ne smem ni da mislim šta ćemo kada dođemo do njih.

Fijasko, gunđam sebi u bradu i od toga mi nije nimalo bolje, debakl, propast. Dovesti pedeset ljudi noću na planinu i onda se izgubiti sa njima. Iza sebe čujem Acketino brundanje: “Na sledeće planinarenje će doći tri čoveka.”

Izlazimo iz šume i uspevamo da se uspentramo na nekakav stenoviti ispust na litici. Odmah sedam na kamen i pokušavam da otkrijem koliko čokoladica mogu odjednom da natrpam u usta. Pored mene stoji Marko, gleda stenčuge nad nama i češe se po glavi. Vidimo ruku, pa onda glavu, a zatim i celu Katarinu koja se uspentrava do nas. Gleda mene. Gleda njega. Opet gleda mene. “Jebem vam mater”.

planina u zoru

Vlada Kuvar:

Lampe nam obasjavaju put. Onako krmeljivi, maniti, uz mnogo samopouzdanja krećemo oštrim korakom. Lepo krenuli do prve raskrsnice, i sta sad Šerloče? Krećemo jednim pa drugim i ko zna kojim putem dalje. Možda to i nije bio pravi put, ali nema povratka. Da nas je neko video u sred noći kako tumaramo po Vlaškoj planini, pomislio bi da smo omađijani vlaškom magijom i ko zna sta tražimo ovde. Ali mi smo tražili vrh, izlazak sunca, pogled, slobodu. I, ispostaviće se, svako je našao svoj vrh. Do njega je vodio put neprohodan, totalno neutaban, i pun zanimljivog kotrljajućeg kamenja i jako nekolegijalnog trnja i šiblja nezainteresovanog za ikakvu saradnju.

Miodrag:

Šest sati se penjemo. Mnogo je. Sunce izlazi. Pogled je očaravajuć, ljudi staju da predahnu i uživaju. Neki još ne odustaju od ideje da ćemo stići do vrha. Upornost se isplatila, iako je izgledalo da smo stigli u ćorsokak. Jedan vrh, drugi, treći. Sada ležimo i uživamo na još jednom osvojenom vrhu, najegzotičnijem do sada. Grickamo štapiće, niko ne odbija.

vlaška planina u zoru

Katarina:

Prihvativši ”što manje znam, to manje brinem” parolu, krenusmo da se penjemo.

Kosmos je odradio svoj deo posla: mesečina da osvetli put onima koji su mislili da noću vide kao po danu, pa ne ponesoše lampe; suvo i toplo da ne umiru od smrzotina oni bez jakni i nepromočive obuće, i da po (eventualnom) povratku ne leče upale pluća narednih šest meseci. A što se puta do vrha tiče, što bismo ga znali, kad možemo da pustimo čoveka koji u tom trenutku ni svoj šator nije mogao da pogodi, da nas vodi.

Počelo je poteškoćama u odabiru pravog puta, završilo se potpunim bespućem. Trnje i šiblje posle nekog vremena prestanu da izazivaju bol. Mišići prestanu da šalju signale mozgu da im je dovoljno. Prestaneš da misliš da postoji kraj, taj famozni i precenjeni vrh, navikneš se da ti je šuma prirodno stanište. Izgubiš se, pa se, kao, ponovo nađeš; odvojiš, pa se spojiš; tu i tamo poskočiš, preskočiš, zaobiđeš, saviješ. Kad si ubeđen da više nema kud, tad se sočno posvađaš sa ostalima, kako je i red u takvoj situaciji. I čim počne da vuče svako na svoju stranu, nekako ga se dokopamo. Vrha.

Mir, mir, mir, niko nije kriv. Kupus i pečenje, slatko pomirenje.

Tvrdoglavost i inat opet su pobedili. Mora da je to ipak jedini način.

vlaška planina

Saša:

Nailazimo na zastoj kolone na jednom grebenu sa kog se nazire izlazak sunca. Marijana i ja zaključismo da će pogled biti mnogo lepši sa litice koja se videla u daljini. Prativši lisičiju stazu kroz još gušće šiblje, krenusmo tamo. Stigli smo do litice do koje verovatno nikad niko nije bio, i ne verujem da će nekad nekom pasti na pamet da se popne. Ali isplatilo se, pogled ka kanjonu i dolini sa prvim jutarnjim suncem je bio zaista nesvakidašnji. U tome smo zaista uživali, isto kao i u doručku na samoj litici. Ne misleći ni na šta drugo, uživajući u pogledu, polako utonusmo u san koji je bio nikad miliji i draži i na boljem mestu.

vlaška planina, proplanak

Posle malo dužeg spavanja budi me gušterčić koji mi se približio uvetu, kao da je hteo da mi kaže da ćemo veoma teško naći put nazad, što se ispostavilo kao tačno. Posle dužeg spusta niz kamenu lavinu došli smo do kraja i shvatili da tuda ne može. Sledio je povratak na liticu, koji je bio mnogo teži nego sam silazak.  Da bih izbegao paniku, koja nam u tom trenutku nije bila potrebna, konstantno sam Marijani postavljao pitanje: „Mako, možeš li?“ pokušavajući da joj odvučem misli od samog terena. Njen odgovor je uvek bio: „Mogu“, sve do jednog trenutka kada je drugim tonom rekla: „Ne mogu“, što je značilo da nam treba pauza. Pokušavajući da nadjem izlaz niz kamene lavine, umalo da ostanem bez fotoaparata, koji se baš kao kamen skotrljao niz odron. Još jedan nepotreban silazak. Domogao sam se aparata i popeo se nazad. Ubrzo posle toga našli smo spust, možda čak i teži nego onaj kojim smo se peli. Osmeh na licu se ponovo pojavi kada smo naišli na borovu šumu, u kojoj smo napravili sigurno četrdesetak minuta pauze uživajući u čarima prirode. Ne želeći da se ponovi situacija od prethodne noći i da neko krene u potragu za nama, znajući da neko potajno brine, morali smo da krenemo ka kampu, iako smo bili u stanju da sa borovima i životinjama tu provedemo dobar deo dana.

vlaška planina, greben

Lazar:

Posle još dosta nežnih reči, hamletovskih dilema i intimnih mini-drama, konačno svi ležimo poizvaljivani na mekoj travi planinskog grebena. Uspentrali smo se na kičmu planine, pogled puca u plavičasto-zelene daljine, jutarnje Sunce se kotrlja po nebu a mi se svi ponovo radujemo bubama koje mile po travi i jedni drugima. Ima nečeg u tome, mislim se, u tom kolektivnom rvanju sa prirodom, u toj želji da se baš u inat opštoj apatiji iskorači iz rutine i uradi nešto teško, da bi se doseglo nešto lepo i nesvakidašnje. Koja li je količina energije i entuzijazma potrebna da se pedeset ljudi ovako pijano, kafanski, potuče sa jednom tvrdoglavom planinčinom, pobedi je i zajaši njena kvrgava leđa?

insekti

Tibor:

Vrha Vlaške planine prosto se ne možeš domoći. Kada pomisliš da si uspeo, vidiš da je tamo sledeći, mami te jedan još viši, i tako stalno. Već je davno svanulo kada smo se popeli na jedan od ovih prvih lažnih vrhova. Izlazak sunca smo propustili, ali nam to nije ni toliko bitno, koliko nam je bitna činjenica da smo ostali živi. Niko od nas ne mari za sunce, ni za najviši vrh, a poslednjih stotinjak metara prelazimo rekordnom brzinom, i na prvom ravnom proplanku ležemo srećni.

Sa ove strane stene, čeka nas neka dimenzija X, totalno drugi svet, drugo godišnje doba, livade i gola, osunčana brda sa razbacanim kamenjem po travi. Pravo vreme i mesto za slikanje, i za Bjutijevu promiskuitetnu foto-sesiju kraj litice. A sada, kad smo se vratili, ova avantura svakim danom sve više liči na san. Nedostaje mi taj pogled sa vlaških visina, ti ljudi, cvrkut ptica i šum ledene Jerme, odroni, jutarnji mraz i popodnevni pakao… Sve.

vlaška planina, greben

Vlada Kuvar:

Posle nekoliko sati izlazimo na proplanak, nije željeni cilj, nije baš ni blizu, ali smo iscrpljeni i to neki proglašavaju za svoj vrh. Posle malog odmora krećemo u koloni, u dalje pobede. Blizu je to znamo, i to nam daje dodatnu snagu, i podstrek, da ce pogled biti nezaboravan, te će se sav trud isplatiti. I naravno da jeste…

Srbija i Bugarska i ko zna sta još, kao na dlanu. Nezaobilazno fotografisanje, uživanje još koji trenutak, i razmišljamo kojim putem nazad. Valjda će to biti lakše?? Možda jeste lakše ali put je duži. Kroz čistu šumu, propadaju nam noge u slojeve trulog opalog lišća, ali makar je mekano, i nema trnja, bar ne mnogo. Izlazimo negde gde čujemo ali ne vidimo reku, znači da smo blizu i na dobrom putu… Stižemo do gore pomenutog manastira Poganovo. Gledamo u vrh. Gde smo mi bili, juhu, genijalno. Poslednji deo puta do kampa neko je prešao kultivatorom, neko transportnim vozilima, oni sa manje sreće i tu deonicu do kampa pešače i vide se prezadovoljna ali i iscrpljena lica. Sad se treba polako spakovati i nazad svojim kućama, prepuni utisaka i napunjenih baterija i nezaobilazne upale mišića.

Mogli bismo sledeći vikend ponovo.

šuma

Related Post

Kavkaski oblaci

Posted by - 15. Avgusta 2018. 0
Kiša je počela tako jako da pada da su se čak i goveda, skrivena ispod okolnih krošnji, razbežala u nepoznatom…

Zimski autostop do Antalije

Posted by - 18. Avgusta 2018. 0
Odlučih ja tako da na cicijaški način prošvrljam malo po Turskoj u vreme Kurban Bajrama. Digoh se u četvrtak ujutru, naprtih…

Utrecht – najsretniji grad

Posted by - 4. Oktobra 2018. 0
Sa centralne stanice u Amsterdamu vlakom će vam trebati nekih pola sata vožnje do Utrechta i za to ćete morati…