Zimski autostop do Antalije

17 0

Odlučih ja tako da na cicijaški način prošvrljam malo po Turskoj u vreme Kurban Bajrama. Digoh se u četvrtak ujutru, naprtih ranac na leđa, pun hrane, kao da idem da spavam zimski san. Cilj mi je bio da se nekako dokopam Antalije ili nekog obližnjeg primorskog mesta. Da me neko pita zašto… Ma ‘de znam? U tom trenutku nisam znao ni kako ću, ni čime ću. Izlazim iz kuće, onako još zevam od spavanja sa podočnjacima do kolena i još uvek razmišljam šta je bolje, stop ili voz. Ma stop, sigurno! Džabe je. Ipak je Pirot meni komšijska opština, ima to uticaja.

Preko niške autobuske stanice stižem do sela Prosek, na magistralnom putu koji vodi ka Bugarskoj. Ugledah tu neku drumsku kafanu, pored nje autoservis i par kamiona. Prilazim jednom od njih: ”Merhaba efendim, Türkiye'ye gidiyor musunuz?” Odgovori on: ”Evet, evet”. I tako kroz pola sata stariji gospodin Vedad iz Kajzerija i ja sedamo u njegov kamion i krećemo put Turske. Nabadam ja turski, mašem i rukama i nogama, on ni reč engleskog ne zna, samo mi se smeje (ko zna šta sam sve izlupao), iza nas ostaje Sićevačka klisura sa sve trinaest tunela. I tek tad ja skontam da on ima nameru da spava negde pred granicu pa da tek sutra nastavi dalje. Oprostismo se mi tu negde kilometar-dva pred Kalotinom, i ja nastavih peške.

Vetar bije zavrat i u pravi čas pored mene prolazi automobil, dižem ja prst, on stade i pokupi me. Bugarin neki, radi u Kruševcu. Dokle bratko? – Do Turcija. I tu mi on lepo usput objasni gde će da me ostavi i gde da nastavim sa stopiranjem ka Turskoj. No, pade mrak, čekam ja pun sat na semaforima na obilaznici oko Sofije, prođoše svega par kamiona. Koga god pitam za vožnju, može al’ sutra, svi spavaju tu na nekom parkingu. Vreme polako odmiče, ja nikako da se maknem iz Sofije, shvatam polako da ću teško ustopirati nešto pre jutra. Imam još dve opcije, voz ili skupi autobusi. Odlučujem se za voz, uzimam kartu do Svilengrada za 6 evra, i upadam u voz bukvalno u poslednjem momentu. Tu malo ćaskam sa Bugarima uobičajne teme, pa spavam par sati i eto nas u Svilengradu.

Unapred sam znao da Bugari tu otkačuju sedeći vagon, i da je doplata za kušet 10 evra, ali sam čvrsto rešio da ne platim ni dinara. Ne mogu oni da budu toliko uporni kolika stipsa ja mogu da budem. Voz staje na granici, ja prelazim iz sedećeg u kušet-vagon i stajem pored WC-a. Tu me ugleda kušet-efendija, debeli Turčin, gunđa nešto pola na turskom pola na engleskom, ja se pravim moša, para yok, para yok, objašnjavam mu da ću sići u Kapikulama. Vidi on da od mene neće izvući pare i poziva me u kupe. Po fazonu: Ajde nek ti bude, uđi u kupe al’ samo do Kapikula. Još ne stigoh ni da mu kažem hvala, kad se otvoriše vrata voza. Bugarski policajac sa vunenom kapom navučenom do pola očiju, gleda me onako odozdo: Njama da projdeš bez bileta – viče on meni. Ja mu odgovorih nešto, više se ni ne sećam šta i poušavam da izbegnem raspravu, odlazim u kupe. Gledam kroz prozor, on mi se približava, staje tačno naspram mog kupea i tako pilji u mene jedno 5 minuta bez prestanka. Nit’ je da ga pogledam, nit’ je da ga ne gledam.

U međuvremenu ulazi kontrola, dajem im pasoš, obrnem se, ovaj i dalje pilji u mene. Onda ja počinjem ozbiljno da mućkam glavom, šta li ‘oće ovaj od mene, da l’ voli muškarce, da l’ su ga pustili za vikend iz ludnice… Koji sad vikend!? Tek je noć četvrtak na petak. Izgubi se on, ja pomislih: dobro je, uhvatili su ga. Ne prođe ni dva minuta, ulazi žena sa dugom zimskom jaknom zakopčanom do vrata, ispod koje su jasno vidljive tipične bugarske zelene policijske pantalone.

– Momče, ti njamaš bileta – reče ona meni
– A kako vi znate da ja nemam bilet?
– Pa pokaži.
– Pa nemam, turski kondukter mi reče da mogu do Kapikula.
– Pa ne može, mora da se ima bilet.
– Ali ja idem samo do Kapikula, posle nastavljam stopom.
– Pa dobro, daj mi 5 levčeta pa se vozi.

Počeh ja da se smejem u sebi, kako je ova pametna, aj što nije kondukter pa će još i da me zeza, 5 leva da mi uzme za par kilometara.

– Nemam para, da imam ne bih nastavljao stopom – odgovorim.
– Pa daj nešto, kol'ko imaš.

Setih se ja u momentu da imam nešto malo dinara u džepu, vadim pred njom – eto to je sve, 80 dinara plus neka sića.

– Pa kakvi su ovo moneti?
– Srpski dinari.
– Njamaš li drugi moneti?
– Njamam!

Tu ona vide kolko je sati, neće se od mene leba najesti, poče da žmirka i da u neverici vrti glavom, uzima onih 80 dinara i kutiju Plazma keksa sa mog ranca i odlazi. Vratiše mi pasoš, voz polazi i napušta tu prefinjenu, civilizovanu Evropsku Uniju…

Posle par minuta zaustavlja se u Kapikulama, odlazim na šalter, lupaju mi pečat, ja zamolih policajca da mi pokaže kako da odem do graničnog prelaza da stopiram. Odlazim par stotina metara dugom pustom ulicom, bez osvetljenja, pa prolazim pored neke građevine, kao iz filmova strave i užasa. Samo sam čekao kad će zombi da izleti iznutra. Kad se tu nisam šlogir'o, nikad neću.

Još se nisam ni ljudski smrzo na Kapikulama, stade kamion i pokupi me. Totalni ludak, Azmi iz Aksaraja, sa nadimkom ”Deli” što zapravo na turskom i znači ”Lud”. Vala ko mu dade nadimak, ništa bolje u svom životu nije mogao da odradi. Karoserijom odjekuje Azmijev urlik ”I looove you Türkiyeee”, Zatim neka turska pesma u stilu”Jala jala habibi jala”, on igra trbušni ples i vozi istovremeno. Priča mi kako vozi četiri dana bez prestanka iz Švedske. Ne voli Bugare, da si Bugarin izleteo bi out of the truck – kaže on meni. Pokušavam da stanem u odbranu braće Bugara, no videh da je bolje da ćutim… Par pauza usput, časti me drug Azmi čorbom i čajem, pa me upozna sa svojim assfriend-ovima, kako ih on zove. Šta je u suštini hteo time da kaže – pojma nemam, nije ni bitno.

Gazimo kilometre, polako jedemo sol zajedno, gotovo da postadosmo kućni prijatelji za tako malo vremena. Zatim uobičajeni kamiondžijski trikovi, pretakanje goriva uz moju pomoć, za par sati eto nas u Istanbulu. Reče mi on da će zbog Bajrama biti jako teško da uhvatim stop do Antalije, stoga odlučujem da se tu oprostim od Azmija i da se u Istanbulu već nekako snađem. Silazim desetak kilometara posle mosta Sultan Mehmet. Güle güle deli adam…

Rodio sam mečku dok sam se u zimskoj jakni na istanbulskih dvadeset pet stepeni sa date lokacije teleportovao na Büyük Otogar. Trebalo mi je sve skupa oko tri i po sata. Tu nađoh kartu, polazak je bio u 22h uveče. Zahrkao sam kako sam seo u autobus tako da je relacija Istanbul-Antalija u mom sećanju tabula raza.

Antalija k'o Antalija. Ogroman grad sa dosta hladovine, ogromni bulevari sa polumetarskim rupama. Čini se da ljudi bukvalno svaku šupu pokušavaju da preurede u hotel. Dosta se razlikuje od Istanbula. Ono što je nečije je uređeno i doterano. Ono što je ničije je dosta zapušteno, prašnjavo, prljavo, uraslo u korov. Na ulicama se više čuje ruski nego turski. U suštini izgleda kao lepo mesto za usputni odmor, plaže su izuzetno lepe, duge i po više kilometara. Jedu se odlične ćufte, dosta bolje nego one u Istanbulu, sa dosta povrća, imaju neki baš mediteranski ukus. Sve u svemu, grad koji ima dosta potencijala. Provedoh tu par dana, pa nazad.

U povratku, u Istanbulu – pustoš za ne poverovati. Od Aksaraja do Sirkedžija svega par ljudi, na ulicama iznutrice, kože, glave i noge žrtvovanih životinja, Kapali čaršija zatvorena. Hvatam voz do Halkalija, pa dolmuš do autoputa, stopiram iranski kamion do Bugarske. Neki stariji čika sa punom korpom voća u kabini. Tolko sam pojeo da sam gotovo crk'o od hipervitaminoze. Ja i ne bih, ali čim prestanem sa jelom on se izbeči u mene: Jeee! (valjda znači: jedi bre!) U nastavku, noge postaju sve teže, promenih još par dosadnih vožnji i eto me Sırbistan'da.

Istanbule, stižem!

                Nisam mogao ni da pretpostavim u koji kutak sveta će me nova firma poslati na moj prvi zadatak, dok se šef nije pojavio jedan dan i rekao: „Spremaj se, za 5 dana putuješ u Tursku!“. Moja prva reakcija je bila da proverim gde ću to tačno obitavati naredna 2-3 meseca. Gugl Mape su me obradovale, ni manje ni više nego skoro Istanbul, azijski deo, grad Gebze, na Mramornom moru! Već sam se video kako se posle napornog fabričkog dana brčkam u moru, istražujem ogromni Istanbul i skupljam materijal za jedan lep putopis. Od ove tri stvari, na kraju se ispostavilo da će samo biti materijala za putopisanje, ali ne kakvog sam ja zamišljao.

                Dakle, očekivao me posao u fabrici čelika. Trebalo je osposobiti jednu veliku mašinu za izvlačenje čeličnih greda J Za to vreme, živeću u hotelu sa ostalim članovima ekipe, voziće nas na posao i s posla i ni o čemu neću morati da brinem, sem o poslu. Hm…

                Još iz aviona sam počeo da uviđam grandioznost Istanbula. Aerodrom Ataturk, vožnja kroz grad, svetla, blještavilo, nove zgrade, zagušene trake autoputa, deca koja prodaju banane i đevrek na putu, Bosfor i tabla – dobrodošli u Aziju! Tek ujutru sam polako počeo da shvatam kako je hotel, u kom ću živeti narednih par meseci, na nimalo povoljnoj lokaciji, u čudnoj urbanističkoj tvorevini zvanoj Bajramolu, koja je valjda tako i birana da okolina ne nudi ništa što bi previše odvlačilo pažnju od posla.

                Hotel – pos'o

                Već posle nekoliko dana, svakodnevica mi se ustalila. Ujutru na posao, nazad u hotel oko 7-8 uveče, kupanje, večera, sat-dva TV-a ili interneta ako mreža ne zataji i na spavanje. Nakon malo osmatranja okoline i raspitivanja, shvatio sam da ne da nisam blizu Istanbula, nego da nisam čak ni blizu Gebzea niti neke druge urbanizovanije sredine. Iako je hotel blizu malog poluostrva koje je puno vikendica i letnjikovaca, u februaru i martu je to sve prazno. Moru se jedino može prići na plaži, ali je ona ograđena i zatvara se uveliko pre nego što ja završim s poslom. Ostatak obale je u vlasništvu srećnika koji su sagradili kuću uz more i imaju sopstveni komad obale. S obzirom na ograničen opseg raspoloživih aktivnosti, jedna od glavnih zanimacija mi je bio odlazak do prodavnice, najčešće po zalihe pomorandži i pistaća. Iz nekog razloga sve ulice su bile polurazrovane i najčešće bez trotoara, što je značilo oblake prašine pri prolasku svakog auta ili blato kad je kiša ili sneg. Nisam znao da u Turskoj u martu može padati sneg.  Ulice su uveče bile puste i mračne, ponekad ne bih sreo nijedno ljudsko biće usput, ali se tu i tamo pojavljivao po koji, ne baš prijateljski raspoložen pas. Osim nekoliko otvorenih prodavnica, jedne kafane sa kurvama i naravno džamije, ništa nije remetilo dosadan niz praznih kuća i zgrada i zatvorenih lokala.

Monotoniju slobodnovremenih aktivnosti puste turske provincije nadomak Istanbula pokušao sam da razbijem na više načina, ali delimično sam morao i da joj se predam. Do evropske strane Istanbula trebalo mi je oko 2 sata i 3 različita prevozna sredstva – autobus, voz i trajekt. A do Gebzea (a navodno sam u Gebzeu) čitav sat lokalnim gradskim prevozom koji je otprilike imao stanicu na svakih 50m i išao najdužom mogućom rutom obilazeći sva naselja u kraju. Jasno da, završavajući posao u 8, nije bilo šanse da bilo gde kidnem iz „živahnog“ Bajramolua. Nakon što smo počeli da radimo i nedeljom, malopre pomenuti odlazak do prodavnice po velike sočne turske pomorandže ili na stoni tenis u hotelu postali su mi manje-više događaji dana.

Čelična jutra

Plamene zore bude me iz sna
Fabrička jutra, dim iz dimnjaka
Pesma se ori, mladi radnici
Čelična jutra, hitam fabrici… ♫

Neko se jedno jutro setio ove pesme i svi smo se složili da savršeno pristaje tenutku i da bi nam to mogla postati nekakva interna himna. Dolazak u fabriku čelika svako jutro definitivno ne bi dospeo na neku listu top doživljaja za ne propustiti, ali može predstavljati jedinstveno iskustvo. Pod punom opremom, kacigom sa ušnim štitnicima i maskom za nos i usta započinjao sam svoj radni dan. Čeličana je sredina koja najviše stimuliše čula sluha, mirisa i vida. Čim se zakorači u fabričku halu, može se primetiti neizmerna količina prašine. Po njoj se gazi, ona se taloži po opremi, mašinama, rukohvatima, nosu, ušima, džepovima. Uglavnom je svetlo siva, ali nekad zna da bude tamnija, crna, crvenkasta ili smeđa. Po mnogim mestima je toliko nataložena da liči na dobro utabanu zemlju. Kako hala ima i po 3-4 sprata, radnici takođe vole da je počiste sa gornjih spratova tako što je oduvaju kompresovanim vazduhom, što zna da doprinese čitavom ambijentu ako tuda prolazite ili još gore, negde ispod. Glavni saveznik prašine u činjenju čeličane neponovljivim mestom je peć za topljenje čelika. Na svakih 20ak minuta, peć proizvodi nesnosnu grmljavinu koja skoro da onemogućava međuljudsku komunikaciju i koja para uši čak i kad se nose štitnici. Ta neverovatna buka traje nekoliko minuta, dok se ogromne grafitne elektrode spuštaju u kazan sa čeličnim otpadom koji se dalje pretapa. Ponekad izgleda da proces malo zakaže pa recimo veći deo dima ostane u hali stvarajući sloj kumulusa uz krov sa unutrašnje strane. Ili prisustvujemo gorenju čeličnih ostataka van kazana. Iako su zidovi kontrolne zgrade u hali prilično debeli, u tim trenucima ipak razmišljam o najkraćoj putanji za bežaniju u slučaju da plamen eskalira. Posle svega viđenog, shvatio sam da ovde baš i ne haju mnogo za bezbednost na radu. Uprkos torturi čula sluha tokom ulaska elektroda u peć, ovaj čin predstavlja vrlo atraktivnu predstavu za oči. Vatromet varnica, kuljajući plamen i blještavilo u žutim, narandžastim i crvenim tonovima zaista su bili spektakl.

                Sam posao je uglavnom bio dinamičan. Malo računara, parametara, konfigurisanja opreme, merenja napona, struje, brzine, zavrtanja, odvrtanja, nerviranja, praćenja rada različitih delova mašine, koja se otpilike prostire na 3 sprata. Često je bilo neophodno sići do razvodnih ormana, otrčati do motornih zaštitnih kutija ako neki valjak zastane pa se ponovo popeti do kontrolne sobe i videti da li i softver ima nešto pametno da kaže.

U trenucima dok sve savršeno funkcioniče, a kad više nisam mogao da sedim na netu, koristio sam priliku da obilazim halu i druge pogone i da se iščuđavam grandioznosti mašina. Čovek uzima mnogo stvari zdravo za gotovo pa mi je uvek zanimljivo koliko u stvari može biti kompleksan proces proizvodnje nečega što deluje tako banalno, poput čelične šine ili sajle koja dalje tek treba da posluži svojoj svrsi, tj. našoj ugodnosti.

Vreme za ručak je uvek bio radostan trenutak. Oko pola jedan, cela ekipa bi se uputila u fabričku menzu. Mogu slobodno da kažem da je ručak u menzi meni više prijao nego hotelska večera. Meni je uvek bio pravi turski: krem čorba (paradajz, sočivo, leblebije ili nešto drugo), pirinač ili bulgur (vrsta žitarice slična pšenici koja je nestala sa naših prostora ali je u Turskoj veoma raširena; obavezno probati!), neka mesna ili povrtna papazjanija, neizbežni jogurt, ponekad burek i obavezan desert – baklava, kadaif, nekakvi mlečni kremovi, pudinzi ili voće. U svakom slučaju, obrok na nivou.

Related Post

Utrecht – najsretniji grad

Posted by - 4. Oktobra 2018. 0
Sa centralne stanice u Amsterdamu vlakom će vam trebati nekih pola sata vožnje do Utrechta i za to ćete morati…

Kavkaski oblaci

Posted by - 15. Avgusta 2018. 0
Kiša je počela tako jako da pada da su se čak i goveda, skrivena ispod okolnih krošnji, razbežala u nepoznatom…